Frustracije i slični događaji

Nakon današnjih događaja je postalo jasno da Srbija nikada neće ući u Evropu. To je prosto nemoguće. Jedino što može da se priključi toj svemogućoj EU jeste neko kopile nastalo u vanbračnoj zajednici između tate zvanog EU i mame zvane Srbija. Mislim, jasno vam je ko tu koga jebe... Mada, od danas Srbija zvanično više nije majka, već otac ali na žalost - furundžija.

Jedino kao takva može da bude prihvaćena. Obeščašćena, ponižena i zaražena. Bez i jednog originalnog obeležja identiteta, bez teritorijalnog integriteta ali i suvereniteta u pravom smislu te reči. Bez svojih pravih vrednosti koje su vekovima smatrane dobrima, a danas su omalovažene i banalizovane.

Zar je zaista moguće da je sve što mi je poslednjih 30ak godina servirano kao ispravno danas u stvari društveno neprihvatljivo?

Jebeš Srbiju koja nema svoje JA, Srbiju kojom nisi ponosan, Srbiju koju jebu u bulju.

Nikad nisam verovao da ću biti prinuđen da kažem da se stidim što sam građanin ove zemlje, ali... 

Moj život je dosadan.

Zarobljen sam u ovom glupavom predgrađu, okružen uglavnom neinteligentnim i nezanimljivim ljudima. Prosto da čovek poludi.

Eto, jedan dečko koji je išao sa mnom u razred je nedavno prodao njivu za neku basnoslovnu sumu, kupio čovek (skoro) novog mercedesa, nabudžio "Trayal" gume i žali se kako mu auto nije stabilan i malo "trese" kad pređe 100 km/h... Užas! E, da, još je i četvorocifrene tablice uzeo. Sada je glavni u celom selu!

Ne znam zašto mi baš on pade na pamet.

Pre 6 godina sam sreo nju i poklonio joj skoro 4 godine svog života. Bila je nešto najlepše što sam do tada imao priliku da imam u svojoj blizini, bio sam u fazonu: "Ovo je suviše lepo da bi bilo istinito!". I po prvi put u životu sam bio zaslepljen. Čak sam se i zaljubio.

Nakon te 4 godine mi je dosadila. U stvari, dosadila mi je nakon 2-3 godine, ostatak je bila samo navika. Postala je suviše nervozna, nezanimljiva i hronično nadrndana osoba, kojoj je svaka sitnica, čak i ona koja nije direktno uticala na njen/naš život, postala uzrok za frustraciju.  Onda su njeni "prijatelji" počeli da joj pune glavu nebulozama u kojima sam ja postao materijalista, šovinista i lezilebović koji je tada imao 24 godine i ništa nije stekao u svom životu.
Tada sam i završio tu bajku...

Koliko god da sam bio zaslepljen, na kraju sam uspeo da vidim koliko život u stvari nekad zna da bude kučka. To se još zove i životno iskustvo. Od vatrenog optimiste sam postao ledeni pesimista (t.j. optimista sa iskustvom) kada je veza u pitanju, pokušavajući da primenim stečeno iskustvo na dalji tok života.

Ipak život spada u kategoriju ekstremnih sportova, tako da ako psihofizički nisi spreman za njega možeš ili da ne počinješ da se baviš njime ili da padneš taman kad pomisliš da si na vrhu.