Frustracije i slični događaji

Cigani su opet u moje voljeno selo dovukli one ringišpile, autoput za žene vozače da vežbaju, automate sa igricama i ostale drangulije. Od zanjeg puta kada sam posetio takvu manifestaciju je prošlo dobrih 10-15 godina i samo sticajem okolnosti sam preživeo taj dan.

Ne, nisam pao sa ringišpila, niti me je neko pomešao sa kruškom za lemanje (što sam mogao lako da postanem). Nije me otela ni grupa cigana i odvela sa njima da me proda u belo roblje zbog svojih nedela, mada je i to moglo da se  desi.

Elem, takva su bila vremena, da se jednostavno nije imalo para za celovečernje bančenje po prašini i skupljanje krpelja po travi, te smo morali da se snalazimo na razne načine. Nismo mogli da odemo bez k.... u svatove, što bi se reklo. Tada je ringišpil bio vrlo popularan, nije čovek mogao da dođe na red da se vozi koliko je bilo navale, te smo rešili da iskoristimo situaciju.

U to vreme sam taman počeo da se bavim Photoshopom, te sam rešio da svoje znanje na neki način unovčim. Drug iz osnovne je taman upisao elektrotehničku i imao je paus papir koji mu je služio za tehničko crtanje te sam od njega nabavio 10ak listova. Kući sam imao štampač koji nije do maksimuma koristio svoje kapacitete, u glavi ideju i u džepovima promaju. 

I tako uzmem ja tu kartu, bacim u skener, obradim u photoshopu, poređam na A4 format i uposlim štampač. Nakon par sati posla, u rukama sam imao 50ak karata, maltene indentičnih onima koje su cigosi prodavali, samo što su ove bile nove. Malo uzmeš promuljaš ih kroz ruke i prašinu i budu iste ko njihove! 

Ne bi baš bilo prijatno da mene prvog provale, te sam 10ak komada prodao lokalnim klincima u pola cene što su oberučke prihvatili i sačekao da vidim reakciju. Ništa. Sve normalno. Tako ja uvaljam još par komada, odem kulturno na pult, kupim sebi 6 komada (pritom prepoznam 2 moja ručna rada), častim drugara 3 vožnje, do'fatimo lutku jednom i dobijemo gratis vožnju. To mi je bilo dosta voženja za celo veče.

Taman smo sišli, ringišpil je obrnuo još jedan krug, posle je prestao da se vrti. Razlog: provalili su pri brojanju karata da im se pojavio višak... Udaljio sam se lagano i otišao da igram igrice na automatima i uživam u plodovima svog rada, pošto su počeli da ispituju jedno dete kod kojeg su našli spornu kartu o njenom poreklu...

Sutradan slična situacija. Pare od biznisa potrošene prethodne noći, matorci ne daju više, a nama sinoć falio još po jedan žeton da pređemo Cadillac and Dinosaurs... Kako rešiti taj problem? Jednostavno. Uzmeš jedan žeton, oblepiš ga jednom selotejpom, i od tog istog selotejpa napraviš uzicu kojom možeš da vratiš žeton pre nego što ga automat proguta...

Imao sam jednu teksas jaknu, koju i dan danas čuvam, jer smatram da mi je spasila život. Ona je sa unutrašnje strane imala jedan duguljast džep koji je bio taman podesan za moj drugi biznis projekat. Tako smo mi opet otišli da igramo CnD, samo smo ovog puta kupili dva žetona, za koje ni sam ne znam gde smo našli pare. Ubacim jedan žeton, izvadim magični i otkucam još 5 komada na brzaka, vratim magični u štek. I onda je počelo polučasovno iživljavanje nad džojsticima i dugmićima...

Mislim da smo bili prilično upadljivi svojim ponašanjem, ali toga nismo bili svesni. Kada smo shvatili da nam ponestaje "kredita" izvadio sam magični žeton i otkucao još par komada. Taman  kad sam ga vratio u moj čarobni džep, došao je namrgođeni cigos koji nas je postrojio jer nas je provalio... Preznojio sam se. Počeo je da nas ispituje i da nas pretresa, ali jedino što je našao jeste onaj žeton koji smo kupili na početku a nismo ga ubacili... Bio je dovoljno ljubazan da nas samo isprati napolje i zamoli da se ne vraćamo. Da je našao onaj magični, ne znam da li bismo baš tako lepo prošli...

Eto zašto volim vašare isto toliko koliko ih i mrzim...