Moj život je dosadan.
Zarobljen sam u ovom glupavom predgrađu, okružen uglavnom neinteligentnim i nezanimljivim ljudima. Prosto da čovek poludi.
Eto, jedan dečko koji je išao sa mnom u razred je nedavno prodao njivu za neku basnoslovnu sumu, kupio čovek (skoro) novog mercedesa, nabudžio "Trayal" gume i žali se kako mu auto nije stabilan i malo "trese" kad pređe 100 km/h... Užas! E, da, još je i četvorocifrene tablice uzeo. Sada je glavni u celom selu!
Ne znam zašto mi baš on pade na pamet.
Pre 6 godina sam sreo nju i poklonio joj skoro 4 godine svog života. Bila je nešto najlepše što sam do tada imao priliku da imam u svojoj blizini, bio sam u fazonu: "Ovo je suviše lepo da bi bilo istinito!". I po prvi put u životu sam bio zaslepljen. Čak sam se i zaljubio.
Nakon te 4 godine mi je dosadila. U stvari, dosadila mi je nakon 2-3 godine, ostatak je bila samo navika. Postala je suviše nervozna, nezanimljiva i hronično nadrndana osoba, kojoj je svaka sitnica, čak i ona koja nije direktno uticala na njen/naš život, postala uzrok za frustraciju. Onda su njeni "prijatelji" počeli da joj pune glavu nebulozama u kojima sam ja postao materijalista, šovinista i lezilebović koji je tada imao 24 godine i ništa nije stekao u svom životu.
Tada sam i završio tu bajku...
Koliko god da sam bio zaslepljen, na kraju sam uspeo da vidim koliko život u stvari nekad zna da bude kučka. To se još zove i životno iskustvo. Od vatrenog optimiste sam postao ledeni pesimista (t.j. optimista sa iskustvom) kada je veza u pitanju, pokušavajući da primenim stečeno iskustvo na dalji tok života.
Ipak život spada u kategoriju ekstremnih sportova, tako da ako psihofizički nisi spreman za njega možeš ili da ne počinješ da se baviš njime ili da padneš taman kad pomisliš da si na vrhu.
